Saragosa je mnogo manji grad od Beograda. Njenih 350.000 stanovnika, međutim, koristi daleko više mostova nego skoro dva miliona Beograđana. Ebro premošćuju i pešačke pasarele i srednjovekovne ćuprije. Pravilo gradskih otaca Saragose je: mostova nikad dosta. Ali, tema ovog poređenja nisu saobraćajni problemi s rekama i načini njihovog omošćavanja, koji su uglavnom vezani za raspoloživ novac u budžetu, nego nešto drugo što ne zavisi od novca. I time je to važnije jer je stvar mentaliteta.

Mostove pominjemo tek kao vizuelni prikaz mogućeg izgleda Beograda, po principu: ako mogu Španci, što ne bi mogli i Srbi – jednog dana.

Elem, osim mostovima Saragosa obiluje i javnim spomenicima. Oni su svećice na nekoj velikoj torti istorije, torti sa mnogo spratova. Stojimo ispred spomenika Cezaru Avgustu. Ovaj rimski imperator smatra se osnivačem grada. Iza njegovih bronzanih leđa ostaci su nekadašnjih bedema. Tu pjacetu dopunjava i bronzana žaba koja štrca mlaz vode na imperatora. U nekoj dalekoj mitologiji antičkog Rima, žaba menja onog roba koji ide uz uvo cezara i šapuće mu da je smrtan. Kao što se na slici vidi, imperatorova pjaceta je skromna, ničeg tu velelepnog nema, samo pažljivo-pametnog odnosa prema istoriji grada i mere u njenom obeležavanju.

A sad da napravimo paralelu sa našom prestonicom, našim Beogradom zagaravljenog lica. Čudim se arhitekti grada kako je fantastično uspeo da za svoga mandata tako mnogo lepih šansi za golove promaši! Ne pominjem mostove ni fantaziju o zgradi Opere, zdrav razum mi nalaže pitanje o barem jednom spomeniku, jednom svetioniku u haosu stilova i natrpanosti svake fele kojom se Beograd, inače, odlikuje. Spomenik ne košta mnogo. Mnogo manje od one sulude ideje sa crvenim biciklističkim stazama koje su izgrađene tako što su pešacima oduzeti trotoari. Aman, što rekli Turci, ima li neko u gradskom dvoru urbanističke pameti!

Beograd: tri apside rimskih termi pretvorene u smetlište na platou pored Filozofskog fakulteta (Foto N. N. Stefanović)
Da li znate da je u Beogradu rođen jedan rimski car? Nije dugo vladao, ali car je car. I to car najveće imperije koju je ova planeta ikada imala. Zašto Beograd ne bi podigao spomenik svom sugrađaninu caru! Svakakvi „svratikuri” koje je istorijska promaja nanosila u ovaj grad dobijali su ovekovečenu zahvalnost u bronzi i kamenu, pa ne vidim protivargument da se pohvalimo figurom čoveka pod čijom vlašću je bila i evropska unija i pola istoka.

Za Flavijem Jovijanom (FlaviusIovianus Imp. Ceasar Augustus 26. VI 363–17. II 364) ostao je samo profil na kovanici i opis Amijana Marcelina u delu Res gestae. I na osnovu tog profila mogao bi mu biti podignut spomenik u prirodnoj veličini. Pored statue mogla bi da se izvaja i senka roba koji šapuće: Smrtan si.

Mesto na kojem bi se ovaj spomenik podigao trebalo bi da ima konkretnu urbanističku vezu sa rimskim periodom Beograda. Gornja slika bi mogla biti jedno od idealnih mesta za spomen postolje našem Jovijanu. To su tri apside rimskih termi koje sada služe kao smetlište, što iz priloženog može da se vidi. Pored ovog smetlišta, nalaze se zakopani ostaci termi i rimskog bunara, ako su još tamo, ili su izvađeni kada je pravljeno mesto da se ukopa cisterna za mazut.

Samo možemo da pomislimo šta bi, recimo, Amsterdam dao da ima takvo rimsko nasleđe kao Beograd. Da li bi od termi pravio smetlište, u centru grada?

Kami je govorio da postoji vreme da se živi i vreme koje svedoči da se živelo. Ta dva vremena kod gradskih uprava sa razvijenom urbanom kulturom egzistiraju paralelno. Gradski oci Beograda zaduženi za njegov civilizovan izgled očigledno je da su pali na ispitu utkivanja evropskog nasleđa u vedutu prestonice. Jer, u rimsko doba, to ne bi trebalo sklanjati pod ćilim, u jednom trenutku Evropom se upravljalo iz Beograda.

Izvor: Politika